О дуговима града Београда до 2013.

Београд је у периоду до 2013. према тврдњама напредњака, наводно задужен за преко милијарду евра, а дефицит буџета је био већи од 20%?

Дуг Града Београда у тренутку смене власти у граду 2013. године био је по званичним подацима 398,7 милиона евра. Планирани дефицит 2013. године на почетку године, у Одлуци о Буџету  је био 5,14%, а после Ребаланса који је усвојен у јуну месецу 2013. повећан је на 6,36%. (Мање него планирани дефицит у 2017, који је према ребалансу буџета од 29.6.2017. износио 8,43%). После Ребаланса који је био у децембру 2013, који је урадио Привремени орган, дефицит је био само 3,51%. Када је усвојен буџет за 2013. годину, тамо је стајало да је планирани дефицит 3.919.700.000 динара, и то је било 5,14 одсто од планираних прихода буџета. Када је усвојен ребаланс буџета 26. јуна 2013. године тада је дефицит предвиђен на 6,36%. Затим је уследила смена градоначелника Ђиласа, па долазак Привременог органа. (Привремени орган, како данас тврде, наводно проналази неке наводне скривене рачуне, ваљда их уноси у буџет, ваљда их евидентира…). Привремени орган усваја ребаланс у децембру 2013. године, а планирани дефицит до краја те године је тада утврђен на само 3,51%.

Значи, када је  градоначелник Синиша Мали постао градоначелник он је наследио дефицит из ребаланса из децембра 2013. А када је постао председник Привременог органа, наследио је планирани дефицит од 6,36%. Привремени орган је урадио ребаланс и тада је утврдио планирани дефицит од 3,51%.

Према званичним подацима из Службеног листа града Београда, није тачно да је било ко наследио дефицит од 20%, него је наследио мањи дефицит него што је сад.

Прича о некаквом дефициту који је Градоначелник Мали наследио од 20%, па се то мења у различитим изјавама  20,52%, 21%, 22%, 25% – то је све неистина.

Ја сам поставио одборничко питање, и на њега сам добио одговор од Секретаријата за финансије града Београда који је потпуно јасан. Тај одговор каже да је, када је Мали постао председник Привременог органа наследио дефицит од 5,14%, што стоји у Одлуци о буџету за 2013. годину, Службени лист 65/12 од 14.12.2012. године, а кад је постао Градоначелник, онда је наследио, по Одлуци о ребалансу из 2013. године (Службени лист 59/13, од 2.12.2013. године), дефицит од 3,51%. То стоји у одговору на одборничко питање које сам добио од Секретаријата за финансије. То су дакле званична документа, папири, и ту су наведени и бројеви службених листова у којима то пише.

deficit 2013

Не постоји број Службеног листа у коме пише да постоји дефицит од 20%.

Градоначелник Београда г. Мали није наследио дефицит од 20%, нити би то ико озбиљан потврдио и из разлога што је то законски немогуће јер дефицит града већи од 10% по закону није дозвољен. По Закону о буџетском систему, члан 27ж. град може да буде у дефициту само до 10% од планираних прихода.

Дуг Града Београда по званичним подацима Владе Републике Србије, Управе за јавни дуг Министарства финансија, из септембра 2013. године, званично објављен на сајту Министарства финансија – у време када је смењиван градоначелник Драган Ђилас, био је тачно 45.374.879.000 динара или у еврима 398,7 милиона евра. Значи, око 400 милиона евра је задужење Града Београда у складу са законом и у складу са чланом 100. Статута Града.

http://www.ds.org.rs/dokumenti/info/odgovor-uprave-za-javni-dug-o-stanju-duga-beograda.pdf

Постоје обавезе Града које се предвиђају одлуком о буџету, и када људи који су вешти у демагогији желе то да спинују, они обавезе предвиђене буџетом представљају као дуг. Обавеза у одређеном смислу настаје у тренутку када Скупштина града усвоји буџет. Када се усвоји буџет, у том буџету се предвиди да ће град, на пример, дати субвенције Градском саобраћајном предузећу – рецимо неколико милијарди динара, предвиди се да ће се дати помоћ за породиље и труднице, и може се рећи да је град дужан да то плати. Али то није дуг. То је буџет. То је редовно обављање надлежности града.

У тренутку када Скупштина града усвоји буџет Града који је око 90 – 100 милијарди динара, са овим начином размишљања, када је дефинисано како ће се та средства утрошити и којим буџетским корисницима ће бити уплаћено тих стотинак милијарди, може се рећи: „Сад је Град дужан 100 милијарди динара“. Није. То је буџет. Град је дужан онолико колико је узео кредита. А то је око 400 милиона евра. У било ком тренутку током године, ако би дошло до прекомпоновања и замене градоначелника, новоименовани градоначелник би затекао велике суме које у наредном периоду треба платити. Тај нови градоначелник то обично прихвати као уобичајено стање ствари и настави да нормално извршава обавезе града, али Синиша Мали је одлучио да то све представи као некакав силан „дуг“.

Такође, применио је и неуобичајену и неправилну методологију по којој је све будуће камате које град до краја отплате кредита треба да плати, сабрао са главницом дуга и тако је уместо дуга од 400 милиона евра, колико он износи по нормалној методологији, дошао до некакве суме од скоро 700 милиона евра. То се тако једноставно не рачуна. Ако се дуг врати превремено или одмах – нема камате. Камата је израз протока времена јер 400 милиона 2030. године свакако неће вредети исто као 400 милиона данас нити ће градски буџет бити исти. Уосталом, камате које град Београд плаћа су по уговорима о кредитима које је град узимао од EBRD (Европска банка за обнову и развој) и EIB (Европска инвестициона банка), нису фиксно одређене већ су везане за EURIBOR, Европску међубанкарску стопу која се мења на дневној бази, тако да је тачан износ камате која ће на крају истека рока отплате кредита бити плаћена немогуће знати унапред. Свако ко тврди да то зна – лаже. Тренутно – Еурибор стопа је негативна.

Линк на чланак из листа „Блиц“ од 2010. године, о томе како се Београд задуживао и за које пројекте су та средства коришћена: http://www.blic.rs/vesti/beograd/ukupan-dug-350-miliona-evra/wtc2epm

Што се тиче дуговања „за социјална давања“ ради се о следећем:

 У питању су права и накнаде Социјалне заштите –  плаћање обавеза по примљеним рачунима Инфостана.

Пре прекомпоновања власти 2013. године грађани са најнижим примањима (и још неке категорије грађана) имали  су право на попусте код плаћања Комуналних услуга преко Инфостана и то је зависило од њихових примања. Они који имају најнижа примања имали су право на 50% попуста, па они са мало већим цензусом примања 40%, 30%, итд. Привремени орган је у априлу 2014. године смањио та права најсиромашнијим грађанима, смањио је те попусте. Конкретно, ко је имао попуст 50% смањено му је на 30%, ко је имао 40% смањено на 25%, и тако даље. За те грађане комуналне услуге су тог тренутка поскупеле и то много. Таквих грађана има око 61 хиљада домаћинстава. У време када су ти попусти били  50% и мање од тога – по скали, требало је Јавним комуналним предузећима да се из буџета града надокнађује та разлика, односно да не буду Јавна комунална предузећа та на која пада терет социјалне помоћи и солидарности према грађанима, него да тај терет падне на градски буџет.

Тај новац, међутим, није пренет тим предузећима, а из документације која је расположива, он није био ни фактурисан, односно јавна комунална предузећа изгледа нису ни подносила рачуне граду којима би тражила да им се из буџета исплати тај новац. Да је тај новац био фактурисан, да су га предузећа фактурисала, односно Инфостан, онда би то било евидентирано у извештају ревизора 2015. године за 2014. годину, а није.

Шта се затим догодило? Умањењем тих попуста 2014. године, нова градска власт је заправо подигла цене комуналних услуга за ту категорију грађана који су остваривали право на попусте. С обзиром да су јавна комунална предузећа како–тако функционисала и пре тога, она од тренутка тог повећања цена остварују профит. Ако им грађани плате четири милијарде динара годишње више, њима је то четири милијарде профита и они то уплате у буџет града. Од априла 2014. године најсиромашнији грађани, конкретно 61.000 домаћинстава плаћају много скупље рачуне Инфостана, а сада се испоставља да су они плаћањем тих скупљих рачуна отплаћивали сами и онај попуст који су имали у време кад је градоначелник био Драган Ђилас до 2013. године.

По одлуци града предузећа су била дужна да 85% остварене добити, односно профита уплаћују у буџет града. Затим им се из буџета града враћају те паре на име дуга за раније одобрене попусте. Онда предузећа следеће године тај новац поново прикажу као профит и врате опет у градски буџет. На тај начин се постиже двоструки ефекат. У јавности се представља како су градска јавна комунална предузећа сада веома профитабилна и како раде много ефикасније и боље него раније, а уплате из буџета се представљају као „враћање дуга за социјална давања“ и све се то сабира у наводни „дуг“ града који Ђилас оставио, односно „претходна градска власт“, и у наводни „реални дефицит“. Заправо је тај новац све време у градском систему и само се рачуноводствено пребацује из буџета предузећима, па се као добит, односно профит предузећа поново враћа у градски буџет. А извор тог новца су заправо грађани којима су умањени попусти на које су раније имали право.

Поред тога, одређене накнаде из области социјалних давања су касниле, односно нису исплаћиване месец за месец, већ са више месеци закашњења. Корисници су знали да се то дешава, али су били сигурни да ће им помоћ стићи. Можда са закашњењем, али ће на крају све што им следује ипак добити. Овај проблем напредњаци су по свом доласку на власт решили тако што су већину тих давања – укинули! Заиста, на тај начин су решили проблем кашњења накнада јер, оно што социјално угрожени грађани више не добијају – не може ни да касни.

О томе шта је све од социјалних давања напредњачка градска власт,  односно Привремени орган чији је председник био Синиша Мали а секретар Горан Весић  укинула или умањила можете прочитати овде:

http://beogradskiodbornik.rs/na-ovome-se-ne-sme-stedeti/

* * *

Иначе, град Београд од доласка напредњачке власти има све више проблема да финансира своје надлежности и „по први пут у историји“ долази у ситуацију да Влада из Републичког буџета мора да интервенише са повременим трансферима којима дотира град. Од формирања Владе, нове тадашње Владе Републике Србије која је формирана средином 2012. године, (влада Дачић-Вучић и касније Вучић-Дачић), је отпочела да смањује приходе локалних самоуправа, а највише приходе Града Београда, јер је његов буџет највећи  (то је највећи град) – систематски.

Доношењем одређених закона смањивани су изворни приходи Града Београда. Град Београд нема трансфере, он не добија новац из републичког буџета. Он има само своје изворне приходе који му припадају по закону.

Влада је почела систематски да смањује те приходе.

Прво је усвојена Одлука да се порез на зараде умањи са 12% на 10% и да се повећа неопорезива основица. То је углавном локални приход. И када је донета та Одлука локални буџети су изгубили на годишњем нивоу око 20 милијарди динара, а само Београд изгубио је 8 милијарди динара својих прихода. Кад је Републички парламент усвојио тај закон, Београд је изгубио већ у тој години, па и у свим наредним, 8 милијарди динара својих прихода.

Затим је била актуелна прича о укидању такозваних парафискалних намета. То су углавном били локални приходи – таксе и накнаде – оно што су локалне самоуправе наплаћивале. И кад су они укинути, локални буџети су изгубили своје приходе за 6 милијарди динара у целој Србији, а београдски  буџет је умањен за још 3 милијарде динара годишње.

Затим, повећан је ПДВ са 18% на 20%, са 8% на 10%. То је искључиво републички приход. Ни динар од ПДВ-а не припада локалној самоуправи, односно Граду Београду. Другим локалним самоуправама и може да се да део од тога кроз трансфере, Београду – не. Имајући у виду да је и град Београд обвезник ПДВ-а, односно да када град нешто купује или када плаћа неке услуге – плаћа и ПДВ, трошкови града су и на тај начин осетно повећани. Умањење пореза на зараде грађана, које је у почетку изгледало као олакшање грађанима, заправо је повећањем ПДВ-а поништено, јер грађани та 2% добијају на мосту али их онда поново плаћају на ђуприји, односно онда када свој новац из зараде потроше да би нешто купили.

Значи, Република је повећавала своје приходе из сигурног извора, а то је ПДВ. Република није смањивала своје приходе. Своје приходе је повећавала, а локалне приходе је систематски смањивала. То је класично преливање средстава са локала у републички буџет. Локални буџети су се смањивали, републички буџет је растао.

Од 1. јануара 2014. године укинута је накнада за коришћење грађевинског земљишта, а то су грађани плаћали преко уплатница Инфостана. То је за београдски буџет умањење од 9 милијарди динара. Толики је био приход од укинуте накнаде за коришћење грађевинског земљишта.

Такође је примењен закон и донета је и одлука да се преузме порез за издавање сопствених непокретности, а то је био локални приход до тада – то је проглашено за републички приход. Пребацује се на републички ниво – и то је умањило приходе града за једну и по милијарду динара.

Само у 2012. и 2013. години, Република је својим одлукама и својим законима смањила приходе Граду Београду годишње за око 200 милиона евра. То је између четвртине и трећине тадашњег градског буџета. То је био огроман удар.

У октобру 2016. године усвојен је закон о изменама и допунама закона о финансирању локалне самоуправе по коме је од прихода од пореза на зараде, уместо дотадашњих 80 одсто општинама припало 74, а градовима 77 одсто, а Граду Београду смањено је са 70 на 66 одсто, чиме је Београд сносио 40 одсто укупног терета умањења прихода локалних самоуправа са још 2 милијарде динара за колико му је та измена умањила буџет.

Остављена је само једна могућност локалним самоуправама да се некако „ваде“ из те фискалне невоље. Тако што ће повећати грађанима и привредницима порез на имовину. Београд је то и урадио. 2013. године порез на имовину за грађане Београда био 5,5 милијарди динара. 2015. године је било 15,5 милијарди, 2016. године 17,5 милијарди. Тако је добар део финансијских средстава које је Република узела од града, град надокнадио узевши од грађана и предузећа више новца на име повећања пореза на имовину.

Advertisements